"Azijat" - Srednjeazijski ovcar
Srednjeazijski ovcar se formirao pre 4 hiljade godina kao cuvarska i pastirska rasa pasa. Psi su se koristili za cuvanje stada ovaca od vukova i drugih grabljivica, a i za odbranu karavana od napada. Sve do XX veka rasa je ispunjavala svoju svrhu.
Svoj naziv ova drevnja pasmina je dobila pre nekoliko decenija. Prethodno rasa je bila poznata pod imenom "turkmenski ovcar". Naziv "Srednjeazijski ovcar" po prvi put se srece 1935. godine, a poznati ruski kinolog A.P.Mazover skrece paznju na to, da naziv "turkmenski ovcar" nije odgovarajuci. Ipak ni naziv "Srednjeazijski ovcar" nije najuspesniji, jer pojam "Srednja Azija" (u prevodu - Centralna Azija) postoji samo u ruskom jeziku, a ni naziv "ovcar" ne odgovara sustini rase. To nije pas koji trci za stadom i okuplja ga, to je pas - cuvar stada, branioc od vukova i ostalih grabljivica.
Geografski region formiranja rase su teritorije azijatskog kontinenta od Kaspijskog mora na zapadu do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku, juznije od Uralskih planina. Drevni naziv tog regiona je Turan, kasnije - Turkestan, jos kasnije - Centralna Azija ("Srednja Azija" po ruskoj terminologiji). Region Centralne Azije je ogroman, ukljucuje Turkmenistan, Uzbekistan, Tadjzikistan, Kazahstan, Kirgizstan, Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga primerci ove rase se srecu u Iranu, na severu Pakistana, Indije, Afganistana.
Srednjeazijski ovcar je tipicna rasa "narodne selekcije" - rase, koju stvarao narod. Svaka rasa narodne selekcije sastoji se od nekoliko populacija razlicitog eksterijera i temperamenta. Sve te populacije su se formirali stolecima uz zestoku prirodnu i narodnu selekciju - odstranivanje nepozeljnih jedinki od strane coveka, uz veoma teske i surove prirodne uslove, u kojima opstajali samo najbolji i najprilagodjeniji pretstavnici rase. Tokom vekova sve ove populacije nikada nisu bile potpuno izolovane. Zato nije opravdano sada "vestacki" izdvajati populacije po republikama i nemoguce je govoriti o nekim uzbekskim, tadjziksim, turkmenskim psima. Centralna Azija je jedini istorijski kotao, gde sto godina - nije vreme, a sto kilometara - nije rastojanje.
Areal prirodnog raspostranjenja srednjeazijskog ovcara je veoma sirok. Rasa je veoma funkcionalna, ali eksterjerno nije ujednacena - raznovrsni prirodni uslovi Srednje Azije prouzrokovali neujednacenost tipova unutar ove rase. Tradiciono se smatra, da se najbolja populacija nalazi na teritoriji Turkmenije. Turkmeni zovu ove pse "alabaj" ("ala" - saren, "baj" - bogat). Najbolji turkmenski psi su snaznog i grubog tipa konstitucije sa kratkom ili srednje duzine gustom i grubom dlakom.
Veliki broj tih pasa se nalazi i u Tadjzikistanu, gde u brdovitim predelima Pamira psi imaju nesto limfaticniju gradju, naboraniju kozu i duzu dlaku. U stepama ima i lakse gradjenih pasa.
U Uzbekistanu je siroko razvijeno stocarstvo, i za cuvanje ovaca koristi se dovoljno veliki broj srednjeazijskih ovcara. Na jugu i jugo-zapadu Uzbekistana vecina pasa je slicna turkmenskim, cak se i ne razlikuje od njih. Ka severu, gde stocarstvo nije toliko razvijeno, broj pasa opada.
U Kazahstanu i Kirgiziji populacija ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je manje tipicna. Na jugu Kazahstana postoje SAO zadovoljavajuceg kvaliteta, ali ka severu se mesaju sa domacim psima i dobijaju hrtasti izgled. U Kirgiziji najbolji psi se nalaze u jugo-zapadnim reonima. Na teritoriji Kirgizije i Kazahstana postoji velika kolicina mesanaca, dobijenih ukrstanjem sa lokalnim psima.
U principu, svaka od tih populacija mogla bi dati pocetak samostalnoj pasmini, vec imamo takvi primere u istoriji kinologiji (recimo, belgijski ovcari). Takvu mogucnost svojevremeno je imala i rasa SAO, ali iz razlicitih razloga to se nije desilo. Vratiti taj momenat natrag je vec nemoguce. U formiranju danasnjeg srednjeazijskog ovcara su ucestvovali psi iz svih regiona Centralne Azije. Taj proces se nastavlja i danas. I kad neko pokusava da propagira samo azijate sa "planina Tadjzikistana" ili "alabaje iz peskova Turkmenistana" kao najpozeljnije u rasi - najcesce se radi o reklami, upucenoj naivnim kupcima. Sada je vec nemoguce je izdvojiti jedinstven tip azijata i kao takav ga promovisati. Zato je i interesantna ova rasa, sto jos uvek nije kalupirana i ogranicena cvrstim okvirom standarda.
Veoma se razlikuje sudbina rase u mestima tradicionalog uzgoja i centrima kulturne selekcije.
Region Centralne Azije je neverovatno raznoobrazan po klimatskim i reljefnim uslovima: pescane pustinje, kamenite pustinje, polupustinje… Reljefi se menjaju na malim povrsinama, ili se protezu na stotine kilometara. Svuda je nedostatak vode. Klima - kontinentalna, zime su veoma hladne, a leta su neverovatno vruca. Naprimer, u Kazahstanu zimi - 30 stepeni po C je normalna pojava, a leto sa 45-50 stepeni je uobicajena stvar. U takvim uslovima zive i rade vec mnogo stotina godina srednjeazijski ovcari. Prilagodljivi su ka nagloj promeni vremena, odlicno podnose mraz i vrucinu. Osim toga, u takvim uslovima psi dobijaju veoma oskudnu hranu, vecinom koju moraju da obezbede sami - sitne zivotinje, glodare, pa cak i insekti.
Psi se stalno nalaze pored stada ovaca, prate njih i cuvaju kod dalnjih selenja sa zimskog na letnji pasnjak. Psi pored stada borave slobodni, danonocno ga cuvaju od grabljivica. Stenci odrastaju uz stado i odrasle pse. Uobicajeno pored jednog stada se nalazi copor pasa : stariji muzjak - vodja copora (to moze biti i zenka), nekoliko zenki, par mladih muzjaka i stenci. Veliki deo stenadi ne prezivi, a parenje pasa se odvija tako, sto kuju upari najaci muzjak u coporu. Tako da cesto pored svakog stada, koja su dosta izolovana, formira se jedna zatvorena populacija pasa.
Selekcija, koja se vrsi od strane coveka (cobanina), usmerena je u glavnom u radni kvalitet. Biraju se najkrupniji muzjaci, koji su se pokazali kao borci sa vukovima, hrabri i ostri cuvari i pobednici u borbama pasa. Borbe su deo obicaja naroda Centralne Azije i cesto se odrzavaju u vreme praznika. I dan danas u zemljama Azije izlozbe pasa se ne odrzavaju, vec se prave tradicionalne borbe pasa, na kojima se vrsi izbor najacih i najbolje gradjenih pasa.
Iz davnina ide i obicaj kupiranja usiju i repova kod azijata. Obelezavanje cuvarskih pasa i briga o njima na taj nacin ima za cilj da ukloni osetljiva mesta sa tela psa.
U zadnje vreme, jos i za vreme Sovjetskog Saveza, zivot naroda Centralne Azije je pretrpeo privredno-kulturne promene. Stocarstvo je bilo prebacivano na intenzivne tehnologije, pretnja od vukova u nekim mestima je znatno smanjena. Sve to je izazvalo opadanje brojnosti srednjeazijskih ovcara i njihovu zamenu drugim rasama pasa. Pojavljivanje pasa drugih rasa dovelo do neizbeznog ukrstanja, jer u Aziji nije uobicajeno vezivanje pasa, tako da uglavnom zenke za vreme teranja same pronalaze partnere.
Zadnjih decenija imalo je mesto i namerno ukrstanje. Porastao je standard zitelja Centralne Azije, a situiran covek vise se ne bavi stocarstvom, vec mu je potrebam pas cuvar ili pas za razonodu. Tako da ako cuvarska sluzba nikako ne utice na rasne osobine ove pasmine, to sve veca popularnost borbi pasa dosta utice na rasu. Borbeni psi se uglavnom regrutuju od pasa pastiraca, uzimaju se najkrupnije i najteze jedinke. Tako ide negativna selekcija izmedju pasa pastiraca - smanjenje dimenzija, olaksanje kostura i dr. Osim toga, populacija boraca se popunjava i ukrstavanim jedinkama - cistorkvne azijski ovcari se mesaju sa svim mogucim rasama, u cilju dobijanja borbenih sampiona.
Sudbina srednjeazijskog ovcara u Rusiji veoma je interesantna. Prvi azijati su bili uvezeni iz mesta svog iskonskog stanovanja krajem 30-tih godina XX veka. Oni su pokazali veoma dobre radne osobine ne samo kao psi cuvari, vec i kao psi tragaci, ali nisu se odomacili kao radni psi, jer specificnost ove rase zahtevala je od vodica visoku strucnost. Ipak sa SAO je poceo selekcioni rad, bio je napravljen standard rase. Do kraja 80-tih godina SAO je bila retka autohtona rasa u Rusiji. Uglavnom vecina tih pasa bila je ujedinjena u klubovima radne kinologije DOSAAF, a bilo ih je i u nekolicini drzavnih i vojnih odgajivacnica.
Drustveno-ekonomske promene u Rusiji pocetkom 90-tih godina dali su novi zivot ovoj drevnjoj pasmini. Konacno je bilo upotrebljeno jedno od glavnih kvaliteta srednjeazijskog ovcara - cuvarske osobine. Ova rasa je bila stvorena i kultivisana pre svega kao zastitnik imovine svojih vlasnika. A dimenzije, upornost, neumornost dozvoljavaju azijatu da ispunjava svoje obaveze na najbolji nacin. Kao rezultat, brojnost ove rase u Rusiji rasla je neverovatnim tempom - krajem XX veka za godinu dana se registrovalo vise od 6 000 stenaca, i to samo u RKF. Danas je Rusija opste priznat svetski lider u rasi, ona je autor medjunarodnog standarda pasmine.
Polina Simic
